Људи са оштећењем визуелних суочавања суочавају се са бројним изазовима у свом свакодневном животу, што је најистакнутије од тога приступачности. Израђени су слепи кашике за решавање овог питања. Међутим, у пракси традиционалне асфалтиране цигле представљају бројне изазове, као што је рањивост на оштећења и предослије. Овај чланак ће истражити кључне разматрање дизајна за асфалтирање цигле да обезбеде сигурније и погодније окружење за слабовидну слану.
Следеће су кључна разматрања:
Локација и оријентација слепог асфалтирања треба да олакшају сигурне и доступне путовања и осигуравају сигуран приступ баријери - бесплатним садржајима.
Слепо асфалтирање треба да буде континуирано и избегава препреке као што су дрвеће, комуналне рупе, рупе за жичаре, поклопци шахта и друге препреке. Остале структуре не би требало да ометају слеп пут асфалтирања.
Слепи асфалтирање треба да се налази на 250-600 мм од спољних зидова тротоара, тераса цвећа и зелених површина.
Стаза која води до покретне стазе треба да се налази 250-600 мм са унутрашњости тротоара. Ако на путу нема рупа дрвећа, слепи пут поплочавања треба да се прошири најмање 500 мм.
Слепо прелаз треба да се обезбеди на прекретићима и његова дужина треба да буде већа од ширине пешачког прелаза.
Аутобуси би требали моћи да прате пешачке стазе и поделе траке.
Слепи прелаз треба да буде приближно 300 мм од ивичњака, а треба поставити хоризонтални Л - у облику слова да укаже на степен пешачког прелаза.
